Savin Dan in Jackson, California
Blissful Saint Sava Day in Jackson in 2022
The feast day of the first Archbishop of our autocephalous Archdiocese of Žiča, now the Patriarchate of Peć, our holy father Sava, was celebrated also in the first parish his spiritual children established on the North American continent. The celebration was organized on Sunday after Theophany, since the actual feast fell on Thursday this year. In these days when we still joyfully celebrate God who appeared to us in body and revealed Himself through His Only-Begotten, Coessential and Coeternal Son, our Bishop Maxim also came to visit us. Sitting on the throne of the Great Hierarch Jesus Christ, on which Saint Sava and every bishop of the Church of God have sat, he brought us unspeakable blessings and joy of the coming age.
He arrived in northern California on Friday evening and first visited the parish and priests in Sacramento, protopresbyters Dane Popović and William Weir. After the night rest and breakfast at the parish house, he headed towards Saint Sava Mission in Jackson, together with Jackson’s parish priest and deacon. There they had a meeting with the old and new Mission’s managers: Protopresbyter Stephen Tumbas and Stevan Davidovich. The current situation was discussed, as well as the short-term and long-term plans, followed by a walk at the Mission’s property.
Vespers at Jackson’s Saint Sava church passed in the ambience of the ancient Christian church hymn “O Gladsome Light”. It is interesting to note that in the Greek original (Φῶς Ἱλαρόν), the exact word used is “hilarious,” meaning exceedingly and indescribably joyous. The troparion of Theophany was yet sung, in which we exclaim: “O Christ, our God, You have revealed Yourself and have enlightened the world, glory to You!”
The luminosity and beauty of Sunday’s morning sunshine shone upon our souls and bodies reminding us of the vesperal verses and making us wonder how radiant the face of our Lord must be in His Kingdom, since there will not be a single dark corner nor a grey shadow that will not be consumed by this Light that knows no setting. It was this light which mystically illumined and revealed to us our own beings in the Divine Liturgy. Our bishop pointed out in his sermon that in the ambience created by the brilliance of the
Kingdom, granted to us in this supreme Divine service, our everyday problems are put in the right perspective and often do not seem to be problems any longer. The Overseer (to literally translate the Greek word for bishop, “episkopos”) connected this Light which illumines all with the first evangelical call of both the Lord’s Forerunner, Saint John the Baptist, and the Lord Himself: “Repent, for the Kingdom of Heaven is at hand.” Once illumined by this Light we can never again be the same. The Light of the Lord’s face reveals to us both God’s image and our own image. It calls us to repentance as a transformation, a radical change of life attitude, a U-turn. In other words, we are called to wash ourselves in this Light, in a similar way our great compatriot and scientist Nikola Tesla used to wash himself in light and conform himself according to the Lord’s likeness.
No one has ever admired the Lord’s Image and conformed himself to it as Rastko Nemanjić. By the Light of His face he shone forth as Saint Sava and by the same Light he illumined all people, air, lands and littoral of his people. In the Tabor-like glow of his eyes, which shine from icons and frescoes to this day, we have recognized Christ in His glory. By his blue pupils we know that Heaven is not far and beyond our reach, that it is not a lie or imagination; we know that Heaven is inseparable from Earth as much as Sava’s eye pupils are from his eye whites. In that boundless blue we wash and cleanse ourselves and gather grains of salt to season our tasteless days.
Father Bishop mentioned also that the life of Saint Sava was full of paradox. The more he was trying to avoid glory, the love of God, paradoxical and paralogical, did braid a more splendid and fragrant wreath for him. Having renounced the lavish royal garment in order to accept the simple monastic robe, he also refused to become the head of the country who issues orders to all. Instead, he hiked bearfooted in order to attend the heights and caves of the Holy Mount Athos, seeking enlightened words of advice from unknown 
holy elders, hidden from the eyes of the world. He rejected the coins with his image on them, but rather sealed in his heart the image of Christ. Having forsaken the corruptible crown of an earthly king, the King of kings layed down upon his humble, bowed head His own incorruptible crown. However, our godly father Sava did not want even that most precious crown only for himself, but rather he passed it on to the one he considered better and worthier than himself. In such a way, he confirmed by action his usual signature, “Sava, the worst among sinners,“ and has become once and forever the best among the righteous of his people.
In a short but blissful Saint Sava Day recital, three children from Assyrian-American family, Maren, Soren and Isaiah, together with their friend Eleanor (which in Hebrew means „God is my Light“), who with her whole family was baptized and chrismated on the feast day of Saint John the Baptist before the icon of the Baptism of our Lord in Jordan river, chanted three church hymns. First of all, they sang in Serbian language a hymn of praise and gratitude to Saint Sava. Then, they sang a song about how and why we cross ourselves. „When you make the sign of the cross, you remember that you’re not at loss. You hollow your thoughts and cleanse your heart, take the heavy weight off of your shoulders. Three for the Trinity, two for the natures of Christ, fully God and fully Man, now wouldn’t you say that was nice?” The third song reminded us of what the Lord taught us should be the essence of our faith and life: “A new commandment I give to you, that you love each other, even as I have loved you. By this all men will know that you are My disciples, if you have love for each other” (Jn 13:34-35). As the Psalmist David uttered: “Through the praise of children and infants You have established Yourself a stronghold against Your enemies” (Ps. 8:2). Child is a prophet, and the best and dearest friend of children, Bishop Atanasije of blessed memory, used to say: “Children are the revelation and emanation of the Kingdom of Heaven.”
As we were looking with admiration at our children, we also glanced at the faces of the people who filled the nave of the church on this blessed and bright day. What a diversity of backgrounds, but “one Lord, one faith, one baptism, one God and Father of all, who is above all, and through all, and in all” (Eph. 4:5-6).
The holy paschal fire is enflamed again and again at every Divine Liturgy, reminding us that the world without it is a pitch dark grave. In its radiance, however, we begin to understand the purpose of all creation, as Saint Maximus the Confessor used to say, and in the eye of every human being our beloved brother and sister.
Everything we had experienced and gained at the Divine service was taken to the festive banquet of love served outdoor under the beaming sunshine. Our bishop, with the feast’s brilliance in his eyes, greeted us fatherly and headed on to our parish in Carson City, Nevada. Each of the rest of us took with them a ray of the feast’s transformative splendor, by which to recognize and love all and everyone.
Блистави Савиндан у Џексону
2022. лета Господњег
Први архиепископ наше аутокефалне Архиепископије жичке, садашње Патријаршије пећке, свети отац Сава, прослављен је и у првој парохији коју су његова духовна чељад подигла на северноамеричком континенту. Прослава је уприличена у недељу по Богојављењу, јер се тада може окупити више људи него на сам празник, који ове године паде у четвртак, радни дан. У дане када још увек радосно славимо Бога који нам се јавио у телу и открио кроз Сина свога Јединороднога, Једносуштнога и Сабеспочетнога, јавио се међу нама и Епископ наш Максим. Седећи на трону Великог Архијереја Христа, истом оном на ком је седео и Свети Сава и сваки епископ Цркве Божије, донео нам је неизрециве благослове и радост будућег века.
У северну Калифорнију пристигао је у петак увече и најпре посетио парохију и свештенике у Сакраменту, проте Дана Поповића и Вилијама Виера са супругама. Након конака и доручка у парохијској кући, упутио се са џексонским парохом и ђаконом у Мисију Светог Саве у Џексону на састанак са досадашњим и новим управником Мисије, протом Стеваном Тумбасом и Стеваном Давидовићем. Размотрено је тренутно стање, као и краткорочни и дугорочни планови, па уследила шетња имањем.
Вечерња служба у џексонском храму протекла је у атмосфери древне хришћанске црквене химне Светлости тиха. Са грчког изворника (Φῶς Ἱλαρόν), ова Светлост из наслова се некада преводи и као радосна или весела (неизмерно, неупоредиво, одатле и енглеска реч hilarious). Још увек се певао тропар празника Богојављења, у коме се између осталог каже: Христе, Боже, јавио си се и просветио свет, слава Теби!
Блиставост и красота недељног јутарњег сунца озарила је наша тела и душе уз сећање на синоћне стихове као и на мисао какав ли је тек сјај лица Господњег у Царству Његовом, када нема ни кутка таме ни тамне сенке до које та Светлост незалазна неће допрети. Управо та светлина тајинствено је просветила и расветлила наша бића у светој литургији. Владика је поручио у својој беседи да у амбијенту који ствара
блистање Царства које нам се дарује у Божанственој служби, наши свакодневни животни проблеми добијају своју праву меру, односно у већини случајева нам се више ни не чине као проблеми. Ову Светлост што просвећује све, Надзиратељ (дословно преводећи реч епископ) је повезао са првим јеванђелским позивом и Претече Господњег, Светога Јована Крститеља, и самога Господа: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Једном озарени том Светлошћу никада више не можемо остати исти. Светлост лица Господњег открива нам и лице Божије и лице наше. Она нас позива на покајање као преображај, преумљење, тј. да се попут нашег великог сународника и научника из Лике купамо у светлости и саображавамо Христовом Лику.
Нико се у роду нашем није толико задивио томе Лику и нико му се није толико саобразио као Растко Немањић. Светлошћу Његовога лица и он је засветлео као Свети Сава и том истом Светлошћу он је просветио све људе, сав ваздух, све земље и приморје рода свог. У таворском сјају његових очију, које до данас блистају са икона и фресака, ми смо спознали Христа у слави. У плавети његових зеница ми знамо да Небо није далеко ни недохватно, да није бајка ни лажа; знамо да је Небо нераздвојно од земље колико и Савине зенице од његових беоњача. У безобалном плаветнилу Савинога погледа ми се и данас купамо и умивамо и на длану сакупљамо зрна соли да осолимо обљутавеле дане у којима пребивамо.
Владика је поменуо и да је живот Светог Саве био испуњен парадоксима. Што је више узмицао слави, љубав Божија, парадоксална и паралогична, плела му је раскошнији и мириснији венац. Побегавши од царске порфире у монашку ризу, уместо да издаје врховна наређења, походио је босоног врлети и пештере светогорске не би ли од убогих стараца испросио по коју блиставу реч. Уместо да се кује новац са његовим ликом, он је у своме срцу спечатио лик Христов. Уместо трошне круне земаљскога цара, Цар царева положио је на његову кротку, погнуту главу Своју круну непролазну. Но он ни њу, не дочекавши своју земну кончину, није хтео само за себе, већ је и њу уступио оном којег је сматрао бољим и достојнијим од себе. Тако је и делом потврдио свој уобичајени потпис, Сава, најгори међу грешнима, и тиме заиста пред Богом постао најбољи и највећи међу праведнима.
У кратком али блиставом светосавском рециталу – појању, троје дечице из америчко-иранског брака, заједно са својом другарицом Американком, Елеонором (што на јеврејском значи Бог је моја светлост), која се заједно са својом четворочланом породицом крстила и миропомазала на празник Светог Јована Крститеља пред иконом Крштења Христовог, певало је на српском језику химну благодарности и љубави Светом оцу Сави, па затим и две песмице на свом матерњем енглеском језику. Прва као да је кореспондирала са добрим и тужним Мешом Селимовићем, желећи да га охрабри и разведри: Када год се прекрстиш, подсетиш се да (са Богом који нам се јавио) ниси на губитку – освешташ разум, прочистиш срце и скинеш тешко бреме са својих плећа. Па наставља: Три прста су за Свету Тројицу, а преостала два за природе Христове – васцели Бог и васцели Човек, па шта ћеш лепше од тога? Друга песмица је саткана од Христових речи које нас подсећају шта је срж наше вере и живота: Заповест нову дајем вам: да љубите један другог као што ја љубих вас – по томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом (Јован 13, 34-35). Заиста, како нам предочава псалмопојац Давид: Славословима деце и одојчади начинио си себи упориште насупрот непријатељима својим (Псалм 8, 2). Дете је пророк, а најбољи и најдражи друг деце, блаженопочивши Владика Атанасије вели: Деца су пројављење и оприсутњење Царства Божијег.
Посматрао сам ову дечицу, па лица парохијана и гостију који су испунили црквену барку. Било је ту Американаца свакојаког порекла, који се, навикли на рационалан приступ свему, често и сами изненаде сопственим спонтаним реакцијама на литургијску реалност. Имали смо и једног госта Јелина, из Сан Хозеа, који је са осмехом детета уживао у сабрању. И једну гошћу Рускињу, из Сан Франциска, која је надахнуто појала са нашим хором а затим и дивно музицирала са попадијом Биљаном за време славског ручка. Наравно, било је и много Срба, чије је аврамолико и саволико, а то значи христолико, срце, навикло на жртвену љубав, довољно широко да се у њему свако осети на своме и међу својима. Нико од свих нас није престао да буде оно што је био, али смо сви деловали савршено складно. Попут оног пасхалног пламена који из мрклог, гробног мрака заблиста и обасја наша лица и све око нас, те тек тада почнемо да разумевамо смисао и циљ свега, тако и у контексту свете литургије као иконе Будућег века почињемо да препознајемо у оку свакога човека око себе поглед љубљеног брата или сестре.
Целокупан овај призор подсетио ме је на вожњу од Сакрамента до Џексона, споменуту на почетку овог чланка. Наш драги ђакон, који нас је и возио, пустио нам је неку тиху српску музику са свога уређаја. Песме су се низале, као и наши коментари испреплетани са разговором. У једном тренутку, једна необична музичка комбинација привукла нам је посебну пажњу. Српски трубачи изводили су песму из америчке представе и филма Коса, Let the Sunshine In. Представа се појавила на Бродвеју 1968. године, а већ следеће појавила се и српска верзија у београдском Атељеу 212 (филм у режијиМилоша Формана појавио се тек десетак година касније). У времену када се у свету поново звецка оружјем, када друштвене поделе и раздори, неразумевање и нетрпељивост добијају нови замах, ова одавно позната мелодија подстакла нас је да погледамо и енглески текст песме и њен српски превод. Из наших тужних соба, очи у очи са светом компјутера и робота, слушамо све саме лажи и празнину свих илузија…Дај нам сунца, дај нам сунца зрак, још сунца дај. Као одговор на брутални милитаризам, када људи постаји пијуни у обрачунима идеологија и играма моћи и похлепе, а сам смисао живота запада у ћорсокаке апсурда, група младих људи из овога дела, разочарана у цивилизацију, а духовно неискусна и збуњена прибегава другој крајности – бекству из отуђености у ригидној и туробној реалности у комуну анархичне и распусне, халуциногене фикције. Која је била последња мисао голобрадих младића док су гинули на далеким и непознатим ратиштима света? За чим или ким су заправо чезнула «деца цвећа»? Шта је или ко је био стварно решење и излаз из безизлаза и тада и данас и свагда? На сва ова и бројна друга наша питања која су нам прошла кроз главу и срце током ове вожње, све оно што је уследило у Џексону, у цркви Христовој и њеној сржи – Божанској Евхаристији, под Светлошћу света, на Савидан, дало нам је непорециве и блиставо јасне одговоре.
Све оно што смо искусили у цркви, пренело се на трпезу љубави, постављену напољу, под чудесно лепим, сјајним и топлим сунцем за позни јануарски дан. Наш владика, погледавши нас још једном са радосним сјајем празника у очима, кренуо је даље, да посети и парохију у Карсон Ситију, у савезној држави Невади. И свако од нас преосталих, понео је са собом по парче Неба и по зрак Светлости из Савиних очију, да њоме свакога и све препозна и заволи.
