BISHOPS IN THE USA RESPOND TO BISHOP KIRILO’S LETTER

Епископи Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама упутили су званичан одговор
Његовом Преосвештенству Епископу буеносајреско-јужноцентралноамеричком Господину Кирилу
поводом његовог писма после Црквеног Сабора у Чикагу

Епископи Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама су 30. јула 2019. године упутили званичан одговор Његовом Преосвештенству Епископу буеносајреско-јужноцентралноамеричком Господину Кирилу, поводом његовог писма које им је упутио после 22. Црквеног Сабора одржаног од 13. до 16. јула 2019. године у манастиру Нова Грачаница, Треће Језеро, савезна држава Илиној.

У обраћању браћи архијерејима, члановима Епископског Савета за Северну, Централну и Јужну Америку (Лонгину новограчаничко-средњезападноамеричком; Митрофану Канадском; Максиму западномеричком и Иринеју источноамеричком), Актом Бр. 126, од 26. јула 2019. године, у допису под насловом „Ко дијели три руке свете Мајке Божије Тројеручице?“, Епископ Кирило је изнео више примедаба на рад Епископског Савета и на начин на који ово тело доноси одлуке. У тексту писма се каже: „Дошла је до нас вијест да сте имали сабрање Епископског савјета само за Америку, који, колико је нама познато, није формиран као такав од стране Сабора Српске Православне Цркве. За сада постоји само Епископски савјет за Сјеверну и Јужну Америку (у којем је укључена и Канада наравно)!“

Епископ Кирило је изразио незадовољство због досадашњег учешћа адвоката у раду Епископског Савета, уз напомену да „није јасно да ли они бране Цркву или државу или своју сујету“ додајући уз то да, „господа адвокати правдају своје понашање тиме што Цркву треба прилагодити законодавству државе САД, обећавајући тиме неке „велике“ бенефиције Цркве од саме државе“.

У одговору Епископâ Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама на допис Епископа буеносајреско-јужноцентралноамеричког Г. Кирила, на почетку се истиче да они нису држали „сабрање епископског савјета само за Америку“, него су, како наглашавају, „одржали Црквени Сабор коме је претходила седница Централног Савета Епархијâ Српске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама“.

У писмо се даље наводи: „Као и на прошлим Црквеним Саборима (нпр. 2009, 2014), Црквени Сабор (у коме учествују Епархије и парохије из САД), а сходно одлуци Сабора, састаје се без чланова-делегата из Епархија Канаде и Епархије Буенос Ајреске, Јужно-централноамеричке. Као што је познато, Канадска епархија је 1995. године себе искључила из рада Црквеног Сабора због тога што то законодавство Канаде забрањује. Та епархија одржава своје епархијске седнице не позивајући чланове-делегате из других области мимо своје јурисдикције. А и Епархија Јужно-централноамеричка функционише у потпуности без икаквог обраћања Црквеном Сабору и Централном Савету“.

Епископи су демантовали тврдњу епископа Кирила да је „тај савјет донио и свој устав и значи функционише као посебно црквено тијело“. Истакли су да „нови устав није ни могуће донети јер је то у надлежности Светог Архијерејског Сабора, али је могуће и неопходно постојећи (стари) Устав ажурирати у светлу одлукâ Светог Архијерејског Сабора као и амандмана са претходних Сабора (2009. и 2014. године, као и 2018. године према одлуци САСабора бр. 45/зап. 171 од 07. маја, прослеђено од стране САСинода бр. 762/523 од 21. маја). Према томе, тај Епископски Савет није донео „свој устав“. Самим тим, јасно је да ништа није урађено „без присуства Епископа Митрофана и епископа за Латинску Америку“.

Епископи су се у одговору осврнули и на питање рада адвоката у Епископском Савету и јасно одговорили да ти лаици не учествују у раду Епископског Савета, него у раду Централног Савета, у коме су чланови-учесници Епископи, свештеници и лаици из Епархија у САД: „Када је реч о улози адвоката и других стручњака у Централном Савету, ради се о томе да они, познавајући амерички закон, указују на разне правне опасности с обзиром на то како је регистрована наша Црква у САД. Реч је била о томе (што је и по себи јасно) да Канада и Јужна-Централна Америка нису део административног система САД. Стога се неки видови живота тих Епархија морају раздвојити од функционисања наших Епархија у САД“. Стога су подсетили Владику Кирила: „Све то, Преосвећени Владико, није наш изум него пракса коју следe остале православне јурисдикције у Америци. Ниједна од ових јурисдикција нема нити законски сме да има административну повезаност са Јужном и Централном Америком. Уосталом, Свети Архијерејски Сабор је на основу тог образложења на заседању 2018. године донео одлуку о новом имену за нашу црквену структуру у САД. Према томе, драги Владико, није речено – добро се сви сећамо – да би неко од оних „тамо јужноамериканаца“ желео да се одвоји јер могу да „сјутра они нешто ураде како не ваља.“ Напротив, опрез је обостран: према свеправославном моделу Епископских Сабрања, и Епархије у Канади и Јужној-Централној Америци на тај начин себе штите од могућих проблема у САД. Наведени су и примери: ако неко тужи једну парохију у САД, адвокати и судови могу да докажу одговорност како Епархија у САД, тако и оних у Канади и Јужној-Централног Америци“.

Епископи су указали и на бојазан од сукобљавања Цркве са секуларним законодавством и истакли капитални допринос донесених одлукâ Централног савета у циљу избегавања истог: „Ми гледамо да избегнемо сукоб са секуларним законодавством али да то не буде на штету Св. Канонâ. Знате и Сâми да су Византија и Средњевековна Србија такође доносиле разне уредбе како би избегле уплив државе (Јустинијанове Новеле, Номоканон Св. Фотија, и Законоправило Светога Саве). Прилагођавање законодавству одређене земље, и то само у мери која не угрожава живот Цркве, никако није прилагођавање „властима“.“

По питању функционисања и међусобне сарадње црквенo-законодавних тела на два америчка континента, тројица Епископа су изнела следећи предлог: „Што се тиче питања функционисања Епископског Савета за Северну и Јужну Америку, он ће радити како потребе и прилике буду налагале и одлучиваће према до сада устаљеном начину. Када је реч о питањима унутар Епархија у САД, ту ће се Епископи саветовати, а онда, уколико се тиче и осталих епархија, договорно са Епископом Канадским и Епископом Буенос Ајреским, Јужно-централноамеричким, доносити одлуке на општу корист. За питања уско везана за САД саветоваће се на седницама и путем телеконференција. Одлуке од ширег значаја доносиће само у оквиру Епископског савета за Северну и Јужну Америку.”

Када је пак реч о примедби да су поједине парохије припојене Епархији буеносајреско-јужноцентралноамеричкој, Епископи су одговорили: „Нико од нас се није журио да се ослободи „дјелова својих епархија који припадају Латинској Америци“ него смо, у духу горе реченог и прихваћеног, предложили да српски Епископи у САД не треба да имају парохије и мисије изван САД. Објашњено је то, ако се сећате, и на основу примера других православних јурисдикција које имају још развијенији од нас осећај за та питања“.

Тројица епископа су у писму скренули пажњу на проблем необавештености епископа Кирила о Сабору у Либертивилу-Новој Грачаници, указајући на опасност коју она може да проузрокује: „А када не постоји добра обавештеност, тада је и могуће да се и све остало „може интерпретирати у лошу страну“, како сте написали даље у писму“.

На крају одговора, Епископи из САД су се захвалили епископу буеносајреско-јужноцентралноамеричком Г. Кирилу на његовој бризи за „Очев Дом и Заједницу Светога Духа“ и за благостање и просперитет Цркве на ова два америчка континента.