Metropolitan Gregory – On Protopresbyter Lazar Vasiljević
Metropolitan Gregory – On Protopresbyter Lazar Vasiljević
Митрополит Григорије – О проти Лазару Васиљевићу
Prota Lazo has fallen asleep in the Lord, our Father Lazar… A priest has departed who left such a beautiful and profound mark on my life. These days, I have been reflecting on how the priestly ministry, despite all its trials, carries within itself one precious possibility.
When, as a young man, I first came to love Christ and wished to learn more about the faith, I turned to my parish priest, Father Slobodan Lubarda. The way he welcomed me, with a fatherly warmth that was natural and unassuming, meant a great deal to me, because in his manner toward me I recognized something of what I had read in the Gospels. And when the time came for me to enroll in the seminary, Father Slobodan directed me to Father Lazar Vasiljević in Sarajevo.
We met at the Church of the Transfiguration in Pofalići. From our very first encounter, Father Lazar’s smile and gentle gaze encouraged a boy from a small mountain village.
“Let us go see the Metropolitan,” he said.
We crossed the street and boarded the tram. He was neatly dressed in a blue suit and tie. His face had a dignified, priestly bearing. I had the impression that everyone on the tram knew who he was, while he simply smiled faintly beneath his right mustache. We stood in the tram, holding on to the same pole. It was an important day for me, one of the most important of my life. He knew this, and so, it seemed to me, whenever the tram suddenly swayed along the tracks, he would look at me, saying with his entire face: “Do not be afraid. Everything will be all right. I am here.” Meanwhile, I still thought that he himself would be the one examining me.
When we got off the tram, we went to the elegant building of the Metropolitanate of Sarajevo, to his beautiful office, furnished in the style of that time. Everything smelled of paper and of a certain orderliness and work, and in his presence, I felt at ease and accepted. Father Lazo briefly stepped out of the office, then returned with that familiar smile of his.
“The Metropolitan will examine you. I told him that we have a candidate.”
He was still smiling, but now I could read something in his eyes: “You must not disappoint me now.” In that instant, I became aware of how important it was to live up to his trust. My conversation with Metropolitan Vladislav and that entrance examination remained deeply etched in my memory, and later gave me encouragement to study diligently at the seminary. When the examination was over, Father Lazo needed only a few words, spoken with such joy, to let me know that everything had gone exactly as he had hoped.
And then life flowed on like a river, sometimes swollen and turbulent, sometimes calmer and gentler, while our paths crossed over many years, right up to his final hours on this earth. At every meeting, there was the same gaze, the same concern and compassion, the same smile that strengthened and uplifted. And always the same message: “Do not worry. Everything will be all right.”
We went through moments far more difficult than that entrance examination in Sarajevo. There were times when we could no longer go to the places where we had first met: neither to the Church of the Transfiguration, nor to the Cathedral, nor to the Old Church, nor even to our Metropolitanate. There was much pain, but somehow we kept moving forward. And whenever something in my life began to sway like that tram on the tracks of Sarajevo, I would once again see the familiar face of Father Lazar, telling me: “Do not be afraid. Everything will be all right.”
Since his departure, that face has remained constantly before my eyes. And it is as though he is now telling me: “You see, it is possible to be a priest throughout one’s entire life and to remain one; it is possible to preserve a countenance that brings peace and gives courage.”
Is this not precisely the essence of the priestly ministry? I wonder, with immeasurable gratitude, as I slowly surrender to the tears that, in their own way, also bring peace and give courage.
Упокојио се прота Лазо, наш отац Лазар… Отишао је свештеник који је оставио тако лијеп и дубок траг у мом животу. Ових дана размишљам о томе како свештеничка служба, упркос свим својим искушењима, у себи носи једну драгоцјену могућност.
Када сам још као младић заволио Христа и пожелио да сазнам више о вјери, обратио сам се парохијском свештенику оцу Слободану Лубарди. Начин на који ме је примио, очински неусиљено и ненаметљиво, био ми је изузетно важан, јер сам у његовом односу према мени препознао оно о чему сам читао у Јеванђељима. А када је дошло вријеме да упишем богословију, отац Слободан ме је упутио оцу Лазару Васиљевићу у Сарајево.
Нашли смо се у Преображењској цркви у Пофалићима. Већ при првом сусрету осмијех и благи поглед оца Лазара охрабрили су дјечака из једног планинског села.
– Идемо код митрополита – рекао је.
Прешли смо улицу и ушли у трамвај. Био је пристојно одјевен, у плавом одијелу, с краватом. Лице му је било господствено, свештеничко. Имао сам утисак да сви у трамвају знају ко је он, а он се само десним брком благо осмјехивао. Стајали смо у трамвају и држали се за исту шипку. Био је то за мене важан дан, један од оних најважнијих. Он је то знао, па би ме, чини ми се, погледао кад год би се трамвај нагло заљуљао на шинама, говорећи ми цијелим својим лицем: не бој се, биће све у реду, ту сам ја. А ја сам још увијек мислио да ће ме управо он испитивати.
Када смо изашли из трамваја, отишли смо у отмјену зграду Сарајевске митрополије, у његову лијепу канцеларију, уређену у духу онога времена. Све је мирисало на папир и на неки ред и рад, а ја сам се у његовом присуству осјећао слободно и прихваћено. Отац Лазо је накратко изашао из канцеларије, а потом се вратио с оним својим осмијехом.
– Вас ће испитати митрополит. Рекао сам му да имамо кандидата.
И даље се осмјехивао, али сам му сада у очима прочитао: не смијеш ме сад разочарати. У трену сам постао свјестан колико је важно да оправдам његово повјерење. Разговор с митрополитом Владиславом и тај пријемни испит дубоко су ми се урезали у сјећање и касније ми дали подстрек за предано учење у богословији. Када се испит завршио, отац Лазо ми је у свега неколико ријечи, али с толико радости, дао до знања да је све протекло баш онако како се и надао.
А онда је живот текао попут ријеке, час набујале и немирне, час мирније и питомије, а наши су се путеви укрштали током многих година, све до његових посљедњих часова на овој земљи. И при сваком сусрету исти поглед, иста брига и саосјећање, исти осмијех који кријепи и подиже. И увијек иста порука: не брини, биће добро. Прошли смо кроз много теже тренутке од оног пријемног испита у Сарајеву. Било је времена када више нисмо могли тамо гдје смо се први пут срели: ни у Преображењску, ни у Саборну, ни у Стару цркву, па ни у нашу митрополију. Било је много бола, али смо некако ишли даље. И кад год би ми се нешто у животу заљуљало попут оног трамваја на сарајевским шинама, изнова бих угледао познато лице оца Лазара, које ми је говорило: не бој се, биће добро.
Од његовог одласка то ми је лице непрестано пред очима. И као да ми сада говори: видиш, могуће је цијелога живота бити и остати свештеник, могуће је сачувати лик који блажи и храбри. Није ли управо у томе суштина свештеничке службе, помишљам с неизмјерном захвалношћу, полако се препуштајући сузама које и саме блаже и храбре.




