„Сјединити раздељено“ Одговор Епископу бачком Иринеју на текст „О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године
„Сјединити раздељено“
Одговор Епископу бачком Иринеју на текст „О савесним пастирима и неодговорним
портпаролима“, од 27. марта 2019. године
„У ово време велика је потреба старати се и бринути да се учини неко добро за Цркву. Учинити пак неко добро за Цркву – данас – значи сјединити оно што је сада раздељено. А сједињење може бити само ако усхтеднемо бити снисходљиви према слабима у ономе што не штети душама… Зато мислим да је потребно да праве и истинске слуге Господње покажу велико старање за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени. Јер ништа није тако својствено хришћанину као стварати мир“ (Свети Василије Велики, Писма 113 и 114).
…..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи.
…..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања.
…..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“).
…..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена.
…..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком.
…..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу.
…..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао?
…..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“.
