„Милост Твоја, Господе, пратиће ме…”

Поводом упокојења Митрополита пергамског Јована Зизјуласа (1931-2023)

Владика Максим

Митрополит Пергамски Јован Зизјулас, упокојио се 1. фебруара текуће године, на празник Сретења Господњег, у 92. години живота, док је боравио на лечењу у клиници у Атини. Растанак са њим код многих изазива тугу, али његове речи о значају будућности и изненађењу Васкрсења представљају извор наде да ће човечанство у Христу превазићи смрт. Одлазак „најбриљантнијег и најкреативнијег теолога у Православној Цркви данас”, како га је описао Митрополит Калист Вер, покренуо је низ израза саучешћа широм хришћанског света.

Детињство и школовање

Јован Зизјулас рођен је 10. јануара 1931. године у селу Катафигио крај Козане у којој ће завршити основну школу. Једном је присећајући се причао како је као дечак спавао крај оваца и да је често знао да заспи са главом наслањеном на јагње. „Имао сам девет година када је почео рат и у мом селу Катафигиону су били Немци. Долазили су у нашу кућу, а мајка их је нудила узом (аперитив), јер смо се бојали да мом старијем брату не учине нешто нажао. Тада је почињао покрет отпора, али за нас децу то није био рат, него као нека игра”.

По завршетку средње школе, прешао је у Солун ради студија теологије, да би последње две године студирао у Атини. Породично пресељење – родитељи, брат и две сестре – из Козане у Атину следовало је очеву одлуку. „Моји нису били за то да студирам теологију. Пошто сам био одличан ђак у гимназији, мој брат је сањао да будем лекар, адвокат или нешто слично томе. Али ја сам имао порив ка теологији”.

Поред призива ка студијама теологије, Митрополит је говорио да је одувек осећао свештенички призив. „Од малена сам имао жељу да будем свештеник. Али, када сам отишао на универзитет и добио стипендију, тада ми је сан био да постанем професор универзитета. Ипак, та детиња жеља за свештенством ме није сасвим напуштала. Желим да кажем да је Рука Божија у људском животу једна тајна. Пођи ’вамо, крени тамо, она те одвуче на твоје место”.

Истовремено, у њему клија семе жудње за богословљем коју је увек пратио његов испитујући поглед у дубине проблема, надахнут љубавном чежњом и поштовањем пред тајном живота и смрти, уоквиреним вером у васкрсење Христово и Евхаристију као лек бесмртности.

Одлазак у Женеву, докторски рад на Харварду и у Атини и војни рок

Одмах после дипломирања, почео је студије на Екуменском институту Светског савета цркава у Босеу, близу Женеве, у Швајцарској. Ту је дошао у сусрет са теологијом других хришћанских конфесија Запада.

Након Босеа, завршио је постдипломске студије (мастер) на Универзитету Харвард у Сједињеним Америчким Државама. На Харварду је имао привилегију да учи код угледних професора, као што су Пол Тилих, Георгије Флоровски и класични филолог Вернер Јегер. На Харварду је за тезу узео христологију Св. Максима Исповедника. Био је сарадник Харвардске фондације за византијске студије, познати Дамбартон Оакса, где је остао три године. Истовремено, сарађивао је са Грчком православном богословском школом Часног крста у Бостону, где је предавао Црквену историју прва три века, као и са Семинаријом Светог Владимира у Њујорку, где је предавао канонско право древне Цркве.

Тему за докторске студије одредио му је професор Конидарис о јединству Цркве у њеним првим вековима. „Конидарис, који је тему јединства повезивао са темема вере, написао ми је да му пошаљем своје виђење теме у виду нацрта или скелета. Прочитао сам много тога да бих могао да саставим тај нацрт-образложење, али сам јединство Цркве препознао и лоцирао у Светој Евхаристији. У себи сам још из детињства носио и имао богослужбени доживљај. Послао сам му концепт који је скоро идентичан садржају моје потоње дисертације. Одговорио ми је да је то у реду. Заиста, бавећи се теолошким питањима, у мени је стално живела тема Цркве и богослужења”.

Још док је био на Харварду, у 27. години је морао по закону да се врати у Грчку да одслужи војску. „Тамо добијем писмо од митрополита Патре Константина који ме је познавао и дирљиво ми каже: ‘Јанаки (Јованче), одмах пошто завршиш војску, имам упражњено место протосинђела у Патри и да уредиш па да будеш рукоположен’. Ја сам ипак тада желео да се вратим на Харвард и завршим докторат.

Асистент у Атини и прелазак у Женеву

По одбрани свог доктората, Зизјулас је у периоду од две године (1966-1967) предавао као научни сарадник на Универзитету у Атини. Године 1967. у Грчкој је на власт дошла хунта (диктатура). ”На универзитету се створила клима подељености. Ту су долазили да нас убеђују да потпишемо текстове у прилог владе. Све је то било једно непријатно искуство”.

У то време, добивши преко својих ученика неке Зизјуласове радове, Ава Јустин Ћелијски није скривао речи похвале. „Млади Зизјулас је врло интересантан и дубок: има светоотачке замахе и захвате и доживљаје. Много је светог апостолског квасца у њему. Његова теза: о Св. Евхаристији – и чланак: препуни су православне мудрости и богомудрости. Његово Христоосећање је животворно, препуно бесмртног Христољубља. А то младог човека изграђује у светоотачког подвижника. Нека се и даље труди да буде достојан ученик свог великог учитеља – о. Г. Флоровског. И награда му од Бога неће пропасти ни у овом ни у оном свету.”

У лето 1967. постављен је за секретара Комисије за веру и поредак при Светском савету цркава у Женеви, где је остао до 1970. године, предавајући и на Институту чији је управник тада био Никос Нисиотис. Ту је дошао у средиште теолошких фермената на међухришћанском нивоу и био је активан у обликовању теолошких програма, задужен за организацију међународних конференција о црквеним питањима од општег интереса.

Прелазак у Единбург

Почетком седамдесетих, изабран је за ванредног професора догматске теологије на Универзитету у Единбургу у Великој Британији, где је остао три године. У то време није било уобичајено да у некој земљи предаје странац па је стога занимљиво чути како је до тога уопште дошло.

„Лета Господњег 1972. одржан је семинар у Босеу на тему вере и крштења, и затражили су од мене да припремим предавање која је веома импресионирало Томаса Торанса, професора у Единбургу, који је био присутан. Не знам на основу чега је био импресиониран, али кад се вратио у Единбург послао ми је једно писмо у коме каже: ‘На пролеће ћемо овде отворити конкурс за професора. Ако Вас занима, поднесите кандидатуру са биографијом’“.

Године 1973. изабран је за професора систематске теологије на Универзитету у Глазгову. У то време већ је објавио велики број чланака и студија, највећим делом из еклисиологије. Тих година, међутим, Јована Зизјуласа позивају да прочита предавање ”О људској способности и неспособности” на сусрету Британског теолошког удружења. Текст је као дугачак чланак објављен у шкотском теолошком часопису. У то време Зизјулас прелази са еклисиолошких на онтолошке теме. Кључне тачке овог рада су очигледне у сваком аспекту његових каснијих теолошких списа. Две сличне студије, објављене 1977., откривају да је он већ тада проценио да је поштовање „личног идентитета” човека најважнији идеал. У Евхаристији истина постаје слобода јер нам омогућава да превазиђемо поделу и индивидуализацију и ствара могућност другости и заједништва. То га је навело да преиспита теологију као целину на основу црквеног искуства као одраза тројичног живота.

Патријарх Димитрије, Старац Софроније и нови разговори о свештенству

Током лета 1972. године, умире Патријарх Атинагора и 1974. године за Патријарха је изабран Димитрије. Негде током 1974. године добија писмо од Патријарха Димитрија на тему коју је већ био скоро сасвим заборавио. „Позивамо Вас да дођете у Цариград, јер смо одлучили да Вас изаберемо за Архијереја, како бисмо разговарали о детаљима”, гласило је писмо. Отишао је и после разговора рекао Патријарху: „Дајте ми мало времена да размислим; не могу да одлучим сада”. Јован Зизјулас није знао зашто није могао да донесе одлуку. „Да ли је то одлагање било од лукавих сила, или је долазило од Бога, нисам могао да знам”. Патријарх Димитрије му је кратко рекао: „Добро, када будете спремни, ми Вас чекамо”.

После више година, Старац Софроније из Есекса, код кога је у међувремену почео да се исповеда, једанпут му је рекао: „О тој теми добро размислите”, на шта је Зизјулас признао да не може да одлучи, јер је то тешка одлука. „Размишљао сам углавном овако: Свој живот сам уредио једном сигурношћу, и када уђем у клир све ћу довести у ризик”. Сећа се да му је тада Старац рекао: „То је као да падате у празнину али са сигурношћу да ће вас једна рука ухватити. И Ваш живот неће бити тако тежак како се прибојавате”. У сваком случају, Старац га је подстакао да прихвати свештенички чин.

Имајући жељу да предаје у одаџбини, прешао је 1984. године на Аристотелов универзитет у Солуну, где је предавао догматику и упоредно богословље до пензионисања 1998. године.

Избор за епископа 1986. године

По завршетку академских предавања 1986. године, одржан је један скуп у Барију после кога је Зизјулас отишао у Цариград код Патријарха Димитрија. На Спасовдан је отишао у Патријарашки храм, потом је узишао степеницама до Патријарха и рекао му: „Свјатјејши, стављам Вам се на располагање да одлучите”.

„Патријарх Димитрије одмах после тога за следећи дан сазове Сабор. И сећам се како је Митрополит Принкипониса Симеон рекао: ‘Шта нас окупљају петком на Синод, никад то нисмо радили’. Тада је још била стара патријаршијска зграда јер још нису били доградили нова задања. Тамо сам чекао. Потом, сећам се, долази један епископ радостан и каже: ‘Дођите у Синод и тамо ћете дати коначни одговор’. Одлазим у Синод, изражавам благодарност и кажем да се стављам на располагање и одмах потом бива избор.“

И тако је, по кратком поступку, попут Фотија Великог, прошао све чинове свештенства и хиротонисан за Митрополита пергамског. Од тада ће преузети активнију улогу представника Васељенске Патријаршије у међуправославним и међухришћанским односима. Упоредо је до 1987. године предавао у Глазгову, а од 1989. је био стални гостујући професор на Кингс колеџу Универзитета у Лондону.

Епилог: „Милост Твоја, Господе, пратиће ме у све дане живота мога” (Пс. 22 ,6)

Многи се сећају ових речи којима је новохиротонисани Митрополит започео своју прву беседа на хиротонији. „Осећао сам се да ме је целог живота ‘гонио’ Бог и да сам ја говорио ‘не’. Живот човеков, ако га човек погледа, проучи и припази детаље, није случајан. Јер, Бог покреће струје у нама”. Сећајући се својих разговора о свештенству са Старцем Софронијем, Митрополит Јован је говорио „Ако искрено молимо Бога да буде Његова воља, чак и ако је наша воља потпуно супротна, тада ће ипак бити воља Божија”.

* * *

Овако је о тајни односа Божије благодати и људске слободе смирено говорио човек о чијем теолошком делу је написано више од стотину докторских дисертација на разним светским језицима. Према Христу Јанарасу, „Зизјуласова теолошка синтеза је аналогна синтезама које су дефинисале православну самосвест у светоотачкој епохи. Од Паламе, ниједан други теолог није имао упоредив утицај на православну мисао.” Иако сада креће у сусрет Царству Оца и Сина и Светога Духа, подстичући молитву Цркве и за његово спасење и васкрсење у Веку који долази, његово време парадоксално, тек долази. ”Једна од важних лекција које ми је Господ дозволио да научим у свом животу — иако не без потешкоћа и уз велику личну цену — јесте да рад сваког од нас не суде људи, већ сам Бог. А Божји суд се не изражава кроз пролазну славу, већ је потребно време да се манифестује — историјско време и, на крају, есхатолошко време” – говорио је блаженопочивши Митрополит.

„Крај је оно одакле почињемо”, цитирао је Томаса Елиота на почетку свог предавања о есхатологији. Мисао Јована Зизјуласа његовим искреним читаоцима у многим ноћима није давала да дођу до сна, али је увек деловала разбуђујућа попут цвркута птица у васкрсно јутро. Можда је заиста у овом његовом земном крају и његово ново васкрсно јутро.